Dok željno isčekujemo da se zloglasni tunel Marakane zatrese i da se po treći put u ovom veku razviju čuvene plave mušeme, propraćene violinama i horskim izvođenjem himne verovatno najvećeg klupskog takmičenja na planeti, a zasigurno na starom kontinentu, trebalo bi, kako to ponos, tradicija i ime nalažu, da se osvrnemo na ono što je bilo i ono što će biti, u četvrtak, 19. septembra od 18:45 časova. Neka nova Zvezda, u nekom novom formatu i novom terminu Lige šampiona.
Fudbal se toliko menjao u poslednjih 100 i kusur godina, da je danas postao faktički nauka koja se temeljno izučava. Menjala se i Crvena zvezda. Od samog osnivanja 1945. godine, ko je mogao da nasluti da će od čuvene rečenice: „Kad je već Zvezda, neka bude onda crvena“, nastati klub koji će na svojim plećima nositi teret istočnoevropskog fudbala. Teret čiju težinu najbolje oslikava podatak da je samo Steaua, koja danas jedva i da postoji na fudbalskoj mapi, uspela da dosanja taj san o ušatom peharu, pored Zvezde i još dvadeset i jednog tima sa evropskog zapada koji su podizali isti trofej. Taj dvadeset i prvi tim ušao je u elitu tek pre dve godine.
Ruku na srce, bilo je u prošlom veku klubova iz istočne Evrope koji su nosili taj teret. Ima ih i danas, doduše daleko manje nego tada. Tu je Dinamo, koji je skupio 9 nastupa u modernoj Ligi šampiona, tu je ukrajinski Šahtjor, turski i ruski predstavnici, kojima ko zna kada će ponovo biti dozvoljeno da nastupaju na velikoj evropskoj sceni. Priča se polako privodi kraju. Bude s vremena na vreme ponekog bljeska, ali za Zvezdu više ne možemo reći da su ovi rezultati proizvod puke sreće ili trenutnog bljeska – evropski gigant ponovo stoji na svojim nogama.
Koliko je važno što se Crvena zvezda nalazi na ovom mestu, i da reč gigant pored jednog od osvajača najprestižnijeg fudbalskog klupskog trofeja nije samo floskula koja se ponavlja kao mantra, već činjenica koju oslikavaju neki neverovatni podaci. Na primer, Zvezda je klub sa čak 29 sezona u Ligi šampiona, što je stavlja na 9. mesto večne liste, dok je iza nje velika Barselona sa dve sezone manje. Da nije bilo onog praznog hoda od 26 godina bez nastupa u najelitnijem evropskom takmičenju, Zvezda bi vrlo verovatno bila rame uz rame sa Real Madridom, koji je na prvom mestu sa 43 sezone.
Međutim, priče šta bi bilo kad bi bilo možemo ostaviti za neki drugi put, jer će Vladan Milojević i njegovi izabranici imati pero u rukama. Samo je na njima šta će zapisati u pozamašnu Zvezdinu istorijsku knjigu. Iako su se samim plasmanom u najelitnije takmičenje već upisali među 36 odabranih timova koji imaju privilegiju da se po prvi put oprobaju u novom formatu takmičenja, to nikako nije nešto čime bi klub sa takvim imenom mogao da se zadovolji.
Od čika Rajka, prvog kapitena koji je utkao prve DNK ćelije u grb i ime kluba, šampionski i pre svega fer-plej, sportski duh na čijim temeljima leže tribine stadiona koji njemu u zahvalnost nosi ime „Rajko Mitić“, a koje su nadograđivali mnogi, više i manje talentovani, svi sa jednim ciljem, a to je pobeda.
Šekularac, Džajić, Pižon, Piksi, između njih i s njima mnoga velika imena koja bi bilo nemoguće sve nabrojati: Dule Savić, Miloš Šestić, Bora Kostić, Dejan Savićević, sve do nekih novijih vremena, novih idola kojima je Marakana aplaudirala i u koje je polagala svoje snove, nade, želje, o kojima beogradska štampa piše, čija imena deca uzvikuju na fudbalskim igralištima širom zemlje kada postignu pogodak.
Karijere koje sanjaju kada prvog dana zakorače na travnatu podlogu, kada sa tremom i širokim osmehom dođu na prvi trening iza juga Marakane, rađaju se novi snovi o kapitenskoj traci, golu na derbiju, trku na sever, nastupu za reprezentaciju…
Neće biti lako klubu iz Lisabona, takođe velikom imenu evropskog fudbala, kada dođe na beogradsku Marakanu i kroz zloglasni tunel istrči na teren, na mesto gde su se najbolji rađali i najveći padali. Neće biti lako ni Zvezdi, koja sa tri nova pojačanja možda i nije imala vremena da dostigne vrhunac forme. Bez obzira na to što je u Benfiku stigao novi trener i što ne blistaju u poslednje vreme, Zvezda naspram sebe ima klub koji je finansijski daleko moćniji. Uprkos svemu, teško da bi se bilo koji fudbalski analitičar usudio da Zvezdi da ulogu favorita. Isto tako, teško da će bilo koji Delija od 55.000, obavijen Zvezdinim šalom i aurom, neretko i preteranog optimizma, tek tako prihvatiti poraz. Zato je Zvezda najveći klub istočne Evrope.
Jedno je sigurno: posle ove utakmice još uvek postoji sutra. Klinci će i dalje kotrljati loptu širom Srbije i prepričavati priče o Vidiću, Zvezdinom detetu i kapitenu Mančester junajteda, fudbalskoj poeziji Aleksandra Kataija, veličanstvenim superherojskim odbranama Milana Borjana, klasi Marka Marina, deda Zlatkoju i snovima dečaka koji je odrastao daleko od Marakane, ali s njom u srcu, jer to je neka nova stara Zvezda. To su heroji ovog veka, deo Zvezdine istorije i motivacija za nove talente koji rastu ili iza juga najvećeg srpskog stadiona, ili po ulicama, fudbalskim kampovima, u inostranstvu ili unutrašnjosti – nove Zvezde koje jedva čekaju da nam ispričaju svoju fudbalsku priču i koje mi ne možemo da dočekamo da čujemo. Oni sanjaju trenutak kada će im Marakana pružiti tu privilegiju da im stadion opevava ime, a mi čekamo novu nadu kojoj ćemo pokloniti svoje suze, srce, dlanove i grla.
Ovo su veliki dani za sve Zvezdaše. Predstoji još mnogo bitaka, biće tu još mnogo Krasnodara, Salzburga, Liverpula… ali i Bordoa, Ludogoreca, Kelna… Kako je Bora Đorđević maestralno opevao u svojoj pesmi: „Kad se Zvezda voli, svi su dani ponosni i slavni.